Moglo bi se reći da je Stamatis Moraitis zaboravio da umre. Grčkom ratnom veteranu su 9 različitih američkih lekara postavili dijagnozu raka pluća 1976. Godine.
Dalu su mu 6 meseci života i preporučili mu da započne agresivan tretman protiv raka. On je odbio i umesto toga se vratio u svoju domovinu Ikariju. Onda se desilo nešto neverovatno.
U početku je provodio dane u krevetu, dok su se njegova majka i žena brinule o njemu. Povratila mu se vera. Nedeljom ujutru, penjao se na maleno brdo gde se nalazi grčka pravoslavna kapela u kojoj je njegov deda služio kao sveštenik.
Kada su njegovi prijatelji iz detinjstva otkrili da se vratio, počeli su da dolaze svako popodne. Pričali bi satima uz flašu ili dve lokalno proizvedenog vina. Barem ću umreti srećan, pomislio je.
Narednih meseci je počeo da se oseća jačim. Jednog dana, osećajući se ambiciozno, želeo je da posadi nešto povrća u baštu. Nije očekivao da će doživeti da ih ubere, ali je uživao u suncu, udišući vazduh pored okeana. Drugi će moći da uživaju u njegovom povrću kada umre, pomislio je.
Šest meseci je došlo i prošlo. Moraitis nije umro. Umesto toga, ubrao je povrće i,osećajući se ohrabreno, očistio porodični vinograd. Prilagodio se rutini ostrva, budio kad je želeo, radio u vinogradu do podneva, pravio sebi ručak i onda bi obično napravio dužu dremku. Uveče bi često otišao do lokalne kafane gde je igrao domine i do posle ponoći.
Godine su prošle, a njegovo zdravlje se poboljšalo. Dozidao je par soba na roditeljsku kuću kako bi deca mogla da ga posete. Proizvodio i do 1.500 litara vina godišnje u svom vinogradu.
Tri i po decenije kasnije, imao je 97 godina, a nije imao rak. Nikad nije išao na hemoterapiju, uzimao lekove niti tražio bilo kakvu drugu terapiju. Samo se preselio u Ikariju.
