Ova priča baca senku na uvreženo mišljenje o odnosu svekrve i snaje
Suprug me je ostavio kada sam se najmanje nadala. Uzeo je svu ušteđevinu, zadnji dinar iz kuće i otišao sa ljubavnicom. Ostala sam u našem iznajmljenom stanu sa šestomesečnom bebom u naručju.
Kada je to saznala moja svekrva, brže bolje se pojavila na vratima. Mislila sam sad će lekcija, ismevanje, ruganje, ali ona je samo kratko rekla:
“Spakuj stvari, spremi dete i kreni sa mnom”.
Pokušala sam da odbijem, bila je to zaista neprijatna situacija. Moja svekrva i ja nismo bile u nekim odnosima još od kada smo se upoznale. Nismo postale bliske, nikad nisam čula lepu reč za sebe od nje, a, ruku na srce, nije ni ona od mene.
Ipak, na moje veliko iznenađenje, shvativši u kakvoj sam se situaciji našla, moja svekrva je bila jedina osoba koja je ostala uz mene i koja mi je pružila ruku.
Čak i moja rođena majka rekla mi je da za mene i dete kod nje nema mesta, jer tu već živi moja starija sestra sa decom, koja se razvela godinu dana ranije.
Bio je to trenutak kada sam prvi put svojoj svekrvi rekla Hvala.
“Hajde, nismo stranci”, odbrusila mi je nekako kao neprijateljski, i bukvalno mi istrgla dete iz ruku.
“Dođi, lepoto. Mama ima posla, mora da vas spakuje. Hoćeš li ti da živiš sa svojom bakom?”, pričala je svekrva mojoj ćerki. “Naravno da hoćeš, baka će ti pričati priče, plesti pletenice…”
Porodična drama, životne nedaće, podrška porodice.
