Jednom sam pitala osobu koja mi je veoma bliska:
— Zašto naši najbliži u starosti postaju toliko nepodnošljivi? Upravo oni koji nas najbolje poznaju, koji znaju sve naše slabe tačke, pogađaju nas tačno tamo gde najviše boli. Ponekad s neverovatnom preciznošću, kao da to rade namerno, i još s nekom čudnom radoznalošću posmatraju kako se lomimo.
I taj mudra osoba mi je odgovorila:
— Znaš, u životu postoje dva perioda kada čovek postaje težak za svoje najbliže. Možda je to način da se rastanak učini podnošljivijim.
Prvi put se to događa u mladosti, kada adolescenti postaju buntovni neposredno pre nego što napuste roditeljski dom. Toliko ih iscrpe svojim ponašanjem da roditelji, umesto tuge, često osete olakšanje kada dete konačno ode i započne samostalan život. Nežne veze postepeno pucaju, pa rastanak više ne boli toliko.
Isto se događa i u starosti. Priroda nas na taj način priprema za poslednje zbogom. Što je voljena osoba teža i nepodnošljivija u poslednjim godinama, to je oproštaj manje bolan. Veze se kidaju još za života, a na kraju ostaje samo osećaj dužnosti, dok se nežnost polako gubi.
Ali najteže je onima koji u oba slučaja uspeju da sačuvaju tu nežnost.
Jer ponekad, upravo ona – lomi živote.
